Социјални рад као уметност или уметност звана социјални рад?

Игра речи је одувек знала да пробуди у мени оно дете које ће се њима играти и склапати слагалицу звану емоција. Јер шта су речи ако не емоције саткане од гласова? Тек када сам проговорила, говорила сам у стиховима. Свака реч имала би своју риму, и игри никада није било краја. Заправо, и играње је уметност ако ми то од игре направимо. Ми стварамо уметност исто онолико колико уметност ствара нас.

Ја никада не бих раздвајала уметност и социјални рад. Социјални рад заправо и јесте уметност. А са друге стране уметност је толико широка да са лакоћом пригрли социјални рад. Уметник се исто као и социјални радник, радја као такав, негује, бруси и временом бива све бољи у томе. Када се вратим у прошлост, некако одувек сам знала која ће бити моја професија. А и сви око мене. Да појасним једном анегдотом која се препричава у мојој породици. Када сам једном као мала из малог градића у ком сам одрасла отишла са мамом у један већи град , први пут сам видела децу која просе на улици. Како то обично буде, добила сам џепарац да купим нешто лепо, и док је мама купавала оно по шта је дошла ја сам сав свој новац дала дечаку који је просио и био бос. За мене је било ужасавајуће да дете шета улицом без обуће. Када је мама то видела, рекла ми је да је лепо то што сам урадила, али да остатак новца дам њој како би ми купила нешто. Добила је одговор да сам ја дала све што сам имала да би дечак купио патике, јер да сам дала део, не би имао довољно. Тако сам ја за све у мојој породици била социјални радник још много пре студија. Нисам тада знала шта је то социјални радник, али сам сигурна да још од тада то желим да будем.

У мом животу је уметност одувек била присутна као и социјални рад. Питање је само када и шта у одређеном тренутку препознамо и истакнемо. Завршила сам музичку школу, свирала хармонику, певала, уписала средњу медицинску школу и у свему томе се осећала лепо али некако умерено лепо. Зато кажем да се уметност од социјалног рада у мом случају не може одвојити. Ја сваког социјалног радника видим као уметника. Само уметник може одабрати да се бави једном од најхуманијих делатности и само креативан човек може смислити, створити, пружити највише што може ни из чега. Социјални радници стварају уметност какву мало ко може да створи.      Моје умерено лепо, прерасло је у лепо тек на факултету, када сам схватила колико се све оно што сам до тада радила заправо преплиће са оним што студирам а то је социјални рад. Могла сам се видети у различитим сегментима социјалне заштите и у сваком сам видела мост који би спајао уметност са оним професионалим делом. Тако је и настала моја књига под називом “Ничија”. Било ми је несхватљиво да Дом за незбринуту децу гледам само очима социјалног радника, морала сам да се ставим у улогу деце, како би их што боље разумела. Дом са децом на нижем узрасту сам посебно желела како бих кренула од темеља мислећи да, ако научим како треба да радим са децом, све друго је лакше. И, и даље сматрам да је тако. Учим о људима, учећи о деци. Перцепција једног детета је на завидном нивоу. Свакодневно сам бележила њихове анегдоте, речи, реченице које су ме врло често остављале без текста. Када сам једног дана узела да прелистам све, схватила сам да бих од онога што сам имала на папиру, заједно са емоцијама које сам носила у себи могла да напишем књигу и то сам и урадила. Сада се моја “Ничија” чита широм света. Свуда где има “наших” људи има и емоција које је пробудила својом причом главна јунакиња Мила. Посебно ме усрећује чињеница да се препознаје да је писана из душе, јер само тада се ствара искрена и права емоција. Писање лечи исто колико и разговор. И једно и друго су супер моћи које користе људи. Оно што социјалне раднике издваја од других људи је то што је социјални радник сам по себи супер моћ.

Бојана Татовић Бојовић, дипломирани социјални радник

У наставку остављам сиже књиге и линк преко ког се може поручити. За оне који нису прочитали а желе.

„Ничија” је књига која прати живот девојчице Миле која бива остављена као дете. Препуштена је другима, својим осећањима и питањима која не престају да је муче. Степенице којима она иде су степенице система социјалне заштите. На неку нагази, а нека јој се поштено измакне и врати је на почетак.

Да ли ће Мила успети да заборави и опрости?

Да ли ће се изборити са тежином коју јој је живот наметнуо?

Да ли ће наћи одговор на главно питање „Где је и зашто отишла њена мајка?”

Ухватите је за руку и заједно са њом корачајте ка одговорима и њеном спасу од саме себе.

Ако вам се икада догодило да не можете да наставите даље због нечега што се догодило у прошлости, да вас то држи приковане и да ексери не попуштају, ма колико се опирали, ако вам се икада догодило да нисте криви, али кривите себе, да верујете слепо и наивно, да се заљубите толико да замало изгубите живу главу, буквално изгубите ‒ ово је права књига за вас.

https://www.facebook.com/MalaBoginjaNicija/