„Алексинац, Нови Сад, Београд, Крупањ, Обреновац… Пеца, Ана, Милош, Сара, Јасмина, Ивана….. Шта спаја ове градове и људе?

У свима њима налазе се домови за смештај најугроженијих друштвених група, старијих, особа са интелектуалним и менталним тешкоћама. И у свима њима раде ови ЉУДИ. Али то нису обични професионалци, обични ЉУДИ… Има их преко 200. То су тихи хероји, не виде се, не чују се, о њима не пишу медији…

То су ЉУДИ који су без било којих захтева, наредби, уредби, одлучили да не напуштају своје кориснике. Да живот у доба Короне наставе у дому, са људима о којима се свакодневно брину, радују, тугују, решавају њихове проблеме. Они не раде од куће, своје породице виђају на сваких 14 дана, понекад и касније. Поред здравствених радника, у највећем су ризику од заражавања.

Па, ипак, о њима се не зна. А управо, пре свега, захваљујући овим ЉУДИМА спадамо у земље са најмање заражених и умрлих у институцијама социјалне заштите у Европи, иако можда другачије делује. Јер они не брину, они живе са својим корисницима.

Зато кад са правом подржавате здравствене раднике, сетите се и ових ЉУДИ. Тапшите им, помените их, делите приче о њима. Они живе са вашим родитељима, бакама и декама, рођацима, комшијама, познаницима, знаним и незнаним, свима којима је дом тренутно једино уточиште.

Они аплаузе не траже, они су тихи хероји. Али, ми не треба да их заборавимо…“

Проф. др Мирослав Бркић

(Аутор текста је редовни професор на Факултету политичких наука, Универзитета у Београду, Одељење за социјалну политику и социјални рад)