СОЦИЈАЛНИ РАД = УМЕТНОСТ

Разматрати појмове социјалног рада и уметности у истој реченици, излагању, или тексту, на први поглед чини се као озбиљан изазов. Срећом, само на први поглед. Као неко, ко се креће са обе стране замишљене баријере, која раздваја ове појмове и делатности, као социјални радник и музички уметник, са необичном лакоћом могу да установим неколико компаративних тачака ова два, наизглед неупоредива појма.

Најпре, тачка, без које не могу да функционишу ни социјални радник, ни уметник, јесте креација. Да би успешно обављали свој посао, пожељно је да и социјални радник и уметник носе у себи велику количину креативности. И једна и друга делатност, у оквиру креативности, ослањају се умногоме и на импровизацију. У уметности, посебно у музици, под импровизацијом се подразумева „стварање мелодије у тренутку извођења“. Тако је и социјални радник често у ситуацији да разне проблеме решава „у ходу“, тј, без могућности претходног планирања. Способност квалитетног сналажења у тренутку брзо издваја квалитетне музичаре и квалитетне социјалне раднике, тако да постану уочљиви и публици и корисницима.

Креативни моменат код социјалног радника изражен је и у самом приступу сваком кориснику, како појединачно, тако и у оквиру одређене групе. Огледа се и у маштовито осмишљеним радно – окупационим активностима, у којима корисник добија прилику да открије уметника у себи и, у крајњем, ревитализује пољуљано самопоуздање, као и нарушену слику о себи, што је код корисника услуга социјалне заштите необично честа појава.

Такође, пожељно је да и социјални радник и уметник буду врсни познаваоци друштвених прилика, у којима делују, како би разумели оквире, које им неретко намеће актуелна друштвено – политичка  ситуација. Пожељно би било да и добар социјални радник и квалитетан уметник померају те границе, и да се, уколико је могуће, на микро – плану ангажују да се прилике у друштву мењају на боље. Ни уметност, ни социјални рад, не могу функционисати изван оквира друштва. У крајњој линији, зато што се обе делатности обраћају корисницима/конзументима, који су финална мера вредности минулог рада.

Као закључак свега наведеног, може се рећи да је сваки уметник у извесном смислу социјални радник, као и да је сваки социјални радник у извесном смислу уметник. Прожимању ова два појма, њиховој међусобној зависности и квалитативним помацима у обе сфере освешћивањем тог прожимања, дефинитивно треба поклонити дужну пажњу у будућности.

Иван Зорановић

Дипломирани социјални радник и музичар