Реакција Асоцијације центара за породични смештај и усвојење

Након реакције Асоцијације центара за социјални рад, сматрамо својом обавезом и дужношћу да се придружимо колегама, јер заједно са њима, готово сваког дана, делимо муке, проблеме и трагедије наших корисника, а врло често у немогућим ситуацијама и условима, не чекајући и не очекујући помоћ других система, тражимо и изналазимо решења.

Нажалост, запослени у социјалној заштити постали су жртве медијске хајке и незапамћене негативне кампање, која траје уназад неколико година. Овај континуирани медијски напад није погодио само струку, већ цео систем социјалне заштите и самим тим, нанео је ненадокнадиву штету нашем раду, професионалном идентитету, хранитељским породицама, а пре свега корисницима којима је наша подршка неопходна. Након свих увреда на рачун стручних радника, од тога да смо крадљивци деце, недовољно стручни, неетични,  нерадници,  али и на рачун хранитеља, да су профитери и злостављачи деце, поставља се питање, како да радимо на односу поверења, како да организујемо помоћ и подршку онима којима је неопходна, уколико се у јавности настави са оваквом кампањом. Вођење неафирмативне приче додатно врши притисак и дефокусира јавно мњење са истине и тачних чињеница, на сензационалистичке вести које углавном нису утемељене у реалности.

Сваки поступак породичноправне заштите детета искључује јавност, све чињенице из поступка хранитељства дефинишу се као службена  тајна  коју  морају чувати сви актери у заштити конкретног детета. Међутим, док стручни радници штите интерес детета и поштују актуелне законе, од Закона о социјалној заштити, Породичног закона,  до Закона о заштити података о личности, јавност под утицајем различитих медија, ствара негативну слику о нама.  Једног дана ће и та деца одрасти и сазрети, зашто своје име и имена чланова породице да проналазе по новинским чланцима и другим медијима.

Имамо сензацију, а да ли имамо истину?!

Када је у нашој земљи почео процес деинституционализације, настојали смо и успели у томе, да организујемо различите видове алтернативне бриге и што већи број деце изместимо из институција и сместимо их у мање рестриктивно окружење. Данас у институцијама на смештају има око 650 деце, а у алтернативној бризи око 6000.  Центри за породични смештај су постали значајан ресурс у организованој друштвеној бризи о деци. Хранитељство обезбеђује детету адекватан раст и развој у складу са његовим потребама, индивидуалним карактеристикама, као и безбедно, сигурно, стимулативно, породично окружење, које је неопходно за одрастање сваког детета. Живот у хранитељској породици утиче на већу емоционалну сигурност, јача осећај личне вредности, а уједно дете учи моделу породичног живота.  Хранитељска породица мора да преузме бригу о детету са свим његовим тешкоћама у функционисању и проблемима. Мора да има капацитет за емоционалну размену и да разуме његове проблеме у емоционалном развоју, да има стрпљење и да има знање и вештине да изађе на крај са свим његовим тешкоћама на путу одрастања.

У јавности се врло често пласира информација да је сиромаштво једини разлог измештања деце из биолошке породице. Истина је да сиромаштво често прати дисфункционалност породице, али никада није једини разлог њиховог измештања. Подаци говоре да су следећи разлози најчешћи: грубо занемаривање базичних потреба детета, различити облици насиља, спреченост родитеља да обавља родитељско право због проблема са менталним здрављем или због других болести, одсуство родитеља у дужем временском периоду и смрт родитеља.

А ко су хранитељи?

Хранитељске породице преузимају бригу о деци преплављеној траумама, која на својим нејаким плећима носе страшна животна искуства, деци остављеној у породилишту, са комплексним и бројним здравственим проблемима, деци која се већ по рођењу “скидају“ са опијата, жртвама насиља, злостављања и запостављања.  Њихова хранитељска улога носи са собом бројне непроспаване ноћи, огромну одговорност, ангажман без одмора и боловања. Нажалост, у медијима су постали профитери,  због накнаде коју добијају.

Веома је важна и чињеница да је међу хранитељима преко 30% сродника, пре свега бака и дека,  који немају накнаду за рад јер имају обавезу издржавања према Породичном закону. Да ли су и они профитери?

Док се у већини земаља у свету, добро осмишљеним кампањама за хранитељство, анимирају грађани и потенцијални кандидати, код нас је заинтересованост грађана опала за око 30% у односу на ранији период, управо због континуиране негативне кампање. Све наведено допринело је недостатку ресурса и капацитета за смештај деце.

Из свега наведеног можемо закључити  да медији могу имати значајан  утицај на унапређење квалитета бриге о деци, али искључиво у оквирима истраживачког и објективног новинарства. Приче и филмови о породицама и деци која су из различитих разлога у систему социјалне заштите, не смеју бити материјал за сензације. 

АСОЦИЈАЦИЈА ЦЕНТАРА ЗА ПОРОДИЧНИ СМЕШТАЈ И УСВОЈЕЊЕ


ПРИЧА ЈЕДНЕ ХРАНИТЕЉИЦЕ
ПОРОДИЦА

Дом за незбринуту децу… Први пут сам ту. Гледају ме тужне, сетне очи, као да ми говоре – узми ме. Плачем у себи, сви плачемо. Све бих их повела…

Долазимо кући. Креће живот звани хранитељство. Страх, узбуђење, срећа, туга. Доручак… Чујем: „Устајте, има чоко-млеко. Ако не устанете, проћи ће доручак!”. Ствари се крију под јастук, неко ће доћи, узеће их. Неповерење, ћутање, вика, затварање у собу. Крећу несташлуци, у школи, у кући, шкрабање и гребање по зиду плаво окречене собе, сређене за најлепше очи, тужне очи… Питам се колико ће трајати туга, на измаку сам снаге. Не знам… Док не схвати да је вољен. Улазим у собу – ћутање. Мазим га по коси, сто пута понављам да га волим. Много је питања у тим лепим очима, неизречених. „Да ли ћеш ме вратити?” Говорим „Нећу те вратити, волим те”. Не реагује, али ме ни не тера од себе. Делује као да је чуо…

Испочетка у нашем речнику није било речи мама – и биолошка мама је „она”, и ја сам „она”. А онда, једног за мене најсрећнијег дана, на ауту написано „мама + ја”, „мама” у срцу… Познајем рукопис, плачем. Срећна сам – схватио је. Следећи корак је праштање. Учимо да праштамо. Сада волимо и маму број 1 (биолошку) и маму број 2, ниједна више није „она”. Схватамо, маме нас воле… Тада носимо мами број 1 слике, не жели да их види. Враћамо се два корака уназад, не одустајемо, идемо даље. Опет праштамо, опет волимо, јер знамо да нисмо ми криви…

Онда нова прича. Све исто, али узраст другачији. Непроспаване ноћи, лекари, логопеди, физијатри, неуролози, психолози… Прве речи, први кораци, први смех, прва торта… Два малена бића сада воле, срећни су, расту. Биће добри људи, није важно са ким ће живети. Научили смо ми њих – научили су они нас. Сви смо постали далеко бољи. Дошли су бесни, љути, пуни мржње, незадовољства… Гледам их сада – мирно спавају, срећни су, смеју се, воле све људе и тако брзо расту. Знају да имају дом, породицу. Спремни су и да се врате здравој биолошкој породици и да остану ту. Сада знају да опросте и да воле, и не мрзе никога. Знају да нису криви и да их је свако волео онако како је умео. Знају да ће заувек имати дом и огромну породицу која их безусловно воли.

ХРАНИТЕЉИЦА Р.С.