Празник рада

Празник рада међу (а)социјалним (не)радницима

За неке су празници нерадни дана. За највећи део запослених у систему социјалне заштите су радни, јер систем је будан 24 сата, 7 дана у недељи, 366 дана у години. Многе колеге и данас су на својим радним местима, као и за нове године и друге празнике, у установама, прихватилиштима, свратиштима, међу својим корисницима. Многе колеге су и данас дежурне поред својих телефона и на сваки позив су дужни да реагују. Многи су и данас понели предмете кући, да заврше током „нерадних дана“ све оно што нису стигли током радних дана. Они малобројни, који су успели негде да отпутују, сваки свој „нерадни“ дан ће „одслужити“ чим се врате у канцеларију.

 

Данас бисмо требали да прослављамо солидарност једни са другима?

Да ли разумемо проблеме оних који раде у другим установама? Да ли, ако радим у центру за социјални рад, знам колико је важан сваки дан у кашњењу џепарца кориснику у чијем животу цигарете представљају велики извор задовољства? Да ли знам колико је тешко мотивисати се да радиш и када знаш да је код твојих корисника готово немогуће направити помак и радити са истим корисницима 30 година, јер је за многе – установа њихов живот? Да ли знамо како изгледа када нема довољно хране за све оброке за кориснике, када не можемо да организујемо сменски рад, када су стручни радници и неговатељи и техничари и домари и возачи? Да ли знамо са чим се суочавају колеге које раде код пружаоца услуга? Да ли знамо са којом несигурношћу се суочавају пружаоци услуга у заједници због све чешћих тешкоћа у обезбеђивању финансирања? Да ли знамо да многе наше колеге годинама, па чак и деценијама, раде на одређено време у услугама дневних боравака јер им се финансирање обезбеђује само на нивоу једне године? Да ли ако радимо у установи за смештај, будемо љути на колеге из центара за социјални рад који нам нешто нису доставили или обишли своје кориснике, а не знам да ли у то време мењају још пет запослених, да ли имају неодложну интеревнцију сада, или немају возило којим могу да обиђу кориснике? Да ли ако радимо у другом делу система можемо да осетимо бес и немоћ, када прозивају наше колеге које су запослене у центрима за социјални рад зато што су издвојили децу из породице, да ли можемо да разумемо како изгледа када нас адвокат супртоне стране на суду прозива и користи податке из нашег приватног живота да би нас дискредитовали као стручне раднике?

И поред нејасних одговора на претходна питања, чини се да смо у тешким временима ту једни за друге. И то је наша снага. И није да ћутимо. Говоримо, иако не довољно гласно. Али говоримо. У последње време имамо бројне иницијативе за унапређење система и то је охрабрујуће. Али смо и даље незадовољни, са врло оскудним ресурсима, сагорели, секундарнотрауматизовани, оптерећени послом, са велим бројем корисника и њихових проблема са којима се свакодневно суочавамо, на ивици издржљивости. Због тога често поступамо из позиције беспомоћности.

Причају нам о неким „добрим старим временима“. Да ли су заиста била тако добра та времена? И да ли би институције тих „добрих“ времена биле одговарајуће овом времену? Да ли су тада били бољи услови рада, или се само другачије радило, или су грађани имали мање сложење проблеме или их није било толико, или су вределе другачије вредности па се другачије вредновала и наша професија, поштовале су се институције? Ако су то била тако сјајна времена, зашто иза њега нису остали неки чврсти темељи? Можда нам само недостаје радост, идеологизам и оптимизам неких прошлих времена?

Највећи број радника и радница у социјалној заштити су професионални, вредни и посвећени, али у исто време и несигирни,без самопоуздања, у страху да не погреше, у страху од казне, од тога да не освану на друштвеним мрежама, да им се прети. Ако се ова несигурност стално потпирује страховима од свега, свакога и свачега, ако се уморе од претрпаности послом, од претњи и разочарења у то да ће бити боље, шта им преостаје? Да одустану, да буду кивни на све, па и на своје колеге. Уместо тога, можда да покушамо се поштујемо и уважавамо међусобно, јер само у тим условима можемо правити слободне професионалне изборе и стајати заједно у одбрани заједничких вредности.