МЕЂУНАРОДНИ ДАН СОЦИЈАЛНЕ ПРАВДЕ

МЕЂУНАРОДНИ ДАН СОЦИЈАЛНЕ ПРАВДЕ

Сваке године, 20.фебруар је резервисан датум у календару за обележавње Међународног дана социјалне правде који је промовисала Генерална скупштина Уједињених нација 2007.године. Међународни дан социјалне правде посвећен је борби против неједнакости, сиромаштва и социјалне искључености. Да ли смо као друштво довољно освешћени да препознајемо значај ових концепата?

Социјална политика,  као област јавне политике има за циљ да обезбеди економски одржив, а истовремено социјално прихватљив ниво заштите од разних видова друштвених и индивидуалних штетних ефеката на све чланове друштва и да на тај начин промовише једнакост, друштвену кохезију и укључивање. Иако често на маргинама једног друштвеног поретка, она представља његов темељ, право због фокусираности на онај део становништва који се суочава са социјалним проблемима или се тренутно налази у некој врсти социјалне потребе.

Стручни радници запослени у систему социјалне заштите као непосредни пружаоци услуга и извршиоци мера социјалне политике имају обавезу да активно доприносе променама које позитивно утичу на смањење сиромаштва и социјалну исукљученост јер им сведоче у свакодневном раду.

Као стручни радници, да ли смо увек у ситуацији да препознамо разлоге социјалне искључености или нам се дешава да пролазимо поред њих, не опажајући њихов значај услед обима посла и свакодневних обавеза. Ризици за социјалну искљученост су бројни – од материјалне угрожености, статуса у друштву, болести, инвалидности, припадности одређеном полу, етничке и верске припадности и сл. Ови ризици појединца или групе становништва удаљавају од могyћности за запослење, остваривање прихода и могућности образовања, као и од укључивања и учешћа у друштвеним токовима и активностима у заједници.

Опште је познато да искључени појединци и групе имају недовољан и неодговарајући приступ институцијама, органима власти и процесима доношења одлука. Међутим, када бисмо мало осветлили овај проблем, схватили бимо да је кључно што ови појединици и групе не поседују одређену количину моћи, не само да би остварили своја права, већ моћи која би била усмерена ка промени њиховог положаја. Сиромашни се често срећу са осуђујућим ставовима, особе са менталним сметњама са одбацивањем, особе са инвалидитетом са физичким баријерама али и баријерама у очима других, лишени пословне способности су лишени могућности да раде,…“научени су на беспомоћност“. Велики број њих је покушао да промени ситуацију, околности, себе, али се ти покушаји често заврше онако како нису желели, само су их приморали да се прилагоде ситуацији.

Услед криза последњих деценија велики број појединаца који су социјално искључени или су у ризику да то постану. Према подацима Уједињених нација, на светском нивоу број сиромашних расте, преко 60% свих радника немају било какав уговор о раду, број радно способног становништва расте што се не може рећи за број радних места. Ситуација је нарочито усложњена епидемијом Ковида-19, због које је велик број грађана остао без посла, смањени су приходи, повећале су се потребе за услугама социјалне заштите, капацитети су постајали све мањи, док је приступ услугама услед епидемиолошких мера био отежан. С тога је велика је одговорност постављена пред друштво у целини, као и пред стручне раднике у систему социјалне заштите.

Оваква ситуација упућује на то да не можемо да будемо „неми посматрачи“. Социјална заштита захтева проактивности, подједнаку као ону коју смо показали суочавајући се са кризма које је наша земља имала претходних деценија – ратове 90-тих година, избегла, прогнана, расељена лица, инфалција, бомбардовање, трензициони период, поплаве, земљотреси, па све до најактуалније пандемије изазване Covidоm 19.

Систем социјалне заштите нема само обавезу да прати јавне политике и пружа услуге које су имплеменитиране у социјалну политику. Наша обавеза је промовисање примера добре праксе уз поштовање свих принципа и начела етичког поступања, али и првенствено заступање интереса оних који то не могу сами.

Питање социјалне искључености отворено је на међународном нивоу и укључује у одговор све актере једног друштва. Ипак оно почиње увек од појединаца, од сваког од нас. Чини се да никада није било актуелније питање – колико смо спремни да се боримо за социјалну правду уколико се и сами, као професионалци осећамо маргинализованима?