„У тренутку када се нешто крупно дешава у друштву, шта је наш задатак? Као студент социјалног рада, пробудила се одговорност у мени, не само за себе већ и људе око себе. Поред неизоставног слогана који данас срећемо свуда, а то је да останемо код куће и будемо одговорни, јавило ми се питање шта још могу да урадим?
Пре само пар недеља сви смо водили нормалне животе, планирали обавезе на факултету, како да уклопимо испите и потенцијално летовање за време слободног јула, а онда се све променило. Одједном наша главна брига јесте како да се заштитимо и осигурамо себи опстанак. Вратили смо се на преживљавње. У стању опште панике, како остати храбар и реалан, како сачувати здрав разум, поготово што се наше генерације не сећају ратова и бомбардовања.
Да ли је тапшање на терасама можда свирање и певање на мосту за време бомбардовања, 21. века? Како задржази овај пркосни народ у кућама? Проблем је истовремено и појединачни, али и друштвени. Човек је део друштва, његов саставни део и баш као што смо учили када смо причали о систематском приступу, друштво није прост збир елемената, већ сваки елемент утиче на остале. Ово је најбољи пример тога, најбољи пример како смо сви повезани и како сви утичемо једни на друге и како промена у једном делу, изазива промену у другом делу система. Како један одлазак на кафу и неодговорно понашање усложњава проблем. Мислим да сви треба да буду свесну тога, мада то у пракси није случај. То сам закључила када сам одлучила да се у свом граду прикључим помагању старим лицима, који не могу напоље. Кренула сам од своје зграде, где сам наишла на различите ставове. Људи који су поштовали правила и трудили се да буду у кући, прихватили нашу помоћ да избацимо смеће или купимо намирнице, до људи који одбијају било какву врсту помоћи и желе да самостално излазе, управо са изговором да су преживели горе ствари. Да, то је истина, али ако се вратимо у прошлост, мете на себи су носили само људи на мостовима, а данас невидљиве мете носимо сви. Сви смо потенцијалне жртве.
Питање одговорности се по милионити пут покреће као дилема. Чија је одговорност, нас или других? Борба са невидљивим непријатељем управо отежава ситуацију, јер сви сносимо одговорност. Другу ствар коју сам осетила да треба да радим јесте разговор са својим блиским људима о њиховим осећањима. Моја пријатељица, јако блиска, ми се поверила да страхује за породицу. Тај страх је реалан, свако од нас у породици има старија лица која су рањиве групе. Тај страх и ја осећам, страх да и најмања температуру моје баке може да ме баци у очај. Читајучи сајтове о менталном здрављу, наишла сам на доста занимљиве и поучне практичне примере како се носити са тим. Окрећемо се породици као примарном систему. Разговор, време које сада проводимо заједно мора бити квалитетно. Можда је ово изванредна историјска прилика да се превише заузети отац игра жмурки са дететом по кући или да мајка напокон има времена да направи омиљене колаче које дуго због обавеза није стизала да направи. Можда је ово изванредна историјска прилика да се зближимо породично, у времену када је породица доста изгубила на значају. Можда је време да тинејџери изађу из својих соба и одиграју партију карата са родитељима. Можда је ово изванредна прилика да организујемо филмско вече, да родитељи разговарају са својом децом о проблемима који се за њих чине сада малим, али за њихову децу веома великим. Можда је ово изванредна прилика да се захвалимо што смо здрави и што имамо уточиште.
Али шта са онима који га немају? Деца у дому, жене жртве насиља у породиц, људи на улици, напуштени, остављени, заборављени? Шта са свима онима, који не могу да се захвале на здрављу јер то нису? Наша је одговорност да будемо емпатични, да се не боримо да испразнимо апотеке и продавнице како бисмо себе обезбедили, морамо мислити на друге. Све залихе које људи купују, не требају им. Поклоните неком бескућнику ролну папира, маску, рукавице. Он остаје на улици и кад откуца полицијски час. Подржите све хероје, велике и мале, јер свако од нас се бори на индивидуалном плану, али наша борба мора бити синхронизована, заједничка. Једино емпатијом, подршком и разумевањем једни према другима можемо победити.“
Тијана Кузмановић
Поносна студенткиња социјалног рада
(Ауторка текста је студенткиња Факултета политичких наука, Универзитета у Београду)
