“Потврђено је постојање вируса и у нашем граду или бар тако кажу. Не знам коме више да верујем, осим интуицији. Она ми каже да постоји опасност. Бринем за запослене. Нарочито сам забринут јер код њих приметим страх, али упорно обављају све задатке, труде се да тај страх не приметим и када их питам одговарају да се ничега не боје. Изгледа помало сулудо када се изражавамо ратничком терминологијом, али оне заиста једу на првој линији одбране – геронтодомаћице и стручни радници услуге помоћи у кући.

Одувек смо коментарисали да су неки људи залутали у ову област. Или јеси за социјалну заштиту или ниси. Или можеш свакодневно да се сусрећеш са људском патњом и боли или не можеш. Нема средине. Оваква тврдња се и ових дана показује као тачна.

Знам да је пружање услуга изазов. Знам да смо имали успоне и падове. Свакодневни покушаји да особама које су на маргинама друштва одржимо или подигнемо квалитет живота није увек био лак. У исто време ова ситуација и велика неизвесност, чини наш свакодневни рад захтевнијим. Неуједначено издвајање по јединицама локалних самоуправа, уговарање пружања услуга на два, три, четири месеца иако је неопходан континуитет у пружању, често све мања средства иако се расходи константно повећавају, па све ово чини да је пружање услуга у заједници на дужи временски период својеврсно чудо. Одавно сам схватио да су једина константа код пружања услуга – људи, чињеница да услугу добијају људи и да услугу пружају људи. Људи су заједнички именитељ, извор осећања и енергије, које морате имати ако сте у социјалној заштити. Посао у социјалној заштити никако не може да буде начин да се реши егзистенција.

Зато ништа не може без људи. Ти људи, моји сарадници, су моји и хероји свих нас! Ни данас када се проширила вест да има више заражених у нашем граду и у другим местима где пружамо услугу, као ни једног дана пре тога, нису поставаљали питања, нису имали дилеме, само свест да се мора стићи до оних чија врата нико неће отворити. Како и коме да оставе Живорада, Драгицу и стотине других људи код којих се одлази најмање једном седмично, а код неких и два пута дневно. И нико није чекао дописе и апеле надлежних да се обезбеди несметано пружање услуга, јер ништа не обавезује као свест да сте неком потребни и да нечији живот зависи од вас. Услуга је често више од тога, нека чудна повезаност и приврженост, осећање припадности систему који дели највећу вредност у данашњем свету – емпатију.

И уместо да данас ја њих храбрим, оне мене убеђују да се не плашим. И настављају. Многе ствари су можда утихнуле, али оне су вредно наставиле, са још већим бројем корисника. Са уверењем да испуњавају своју мисију, нису чекале аплаузе, ни награде, јер раде у социјалној заштити и раде срцем.”

Мирољуб Николић
Директор Caritas-а Шабац

(Мирољуб Николић, директор је Caritas Шабац већ десет година. За то време, организација је лиценирала четири услуге у систему социјалне заштите у Републици Србији: помоћ у кући коју пружа на територији пет локалних самоуправа (Шабац, Богатић, Мали Зворник, Коцељева, Владимирци), два дневна боравка за одрасле особе са менталним сметњама и интелектулним потешкоћама и становање уз подршку. Организација пружа услуге за око 600 корисника и има 50 запослених. И у овој ситуацији су доказали да је “покренути услуге у заједници изазов, а одржати њихово функционисање јунаштво”. Поносни смо на њих!)