Из Дневника тихих хероја – Шта значи заједништво

Из Дневника тихих хероја – Шта значи заједништво

Април, 2020

„У времену стрепње и неизвесности, пријавила сам се у првој групи за петнаестодневну превентивну изолацију у установи Гернотолошки центар Обреновац. Ако су неке од нас заборавиле колико значе добри међуљудски односи у колективу, имале смо добру прилику да се подсетимо.

Петнаест дана суживота са колегиницама и корисницима, са људима о којима сам мислила да све знам, а заправо сазнала најважније – да су сјајни и незаменљиви. Наши корисници чија је просечна старост преко осамдесет година и који су навикли да буду мажени и пажени, да траже много и добију још више… умели су све то и да узврате. Када вас корисник о којем годинама бринете, пита како сте и како су вам деца… када се на тренутке улоге замене и помешају… када бринемо о њима, а истовремено постанемо њихови најближи… освоји нас бура емоција.

Од 14ч до 15ч колегинице одговарају на позиве сродника. Свака даје информације за кориснике са свог одељење… добро је, дружи се, узима оброке, пита за вас… А онда некад са друге стране чујете да код њих није баш све добро, да су у карантину, да је неко од ближњих лоше. Па тешите и желите им све најбоље и поручујете да бар за своје у дому не брину, јер смо ми сви здрави.

Исцрпљујемо се дању и ноћу, желимо да све тече у најбољем реду, пратимо инструкције, подстичемо једна другу за још један дан, за још трчања уз степенице, за још неге, пресвлачења, храњења, окретања, за још неопходних терапија и разговора, разговора, разговора… Директор зове често, пита да ли нешто недостаје, назива нас херојима. Значи нам то, али се не осећамо као хероји. Све ми само радимо свој посао, предано и најбоље што умемо.

Кући се јављамо касно, када су свих 310 корисника намирени и уснули. Породице разумеју. Радимо посао који се не завршава. Мајка сам троје савесне и одговорне деце. Супруг и ја верујемо да је и ово начин да деца одрасту у људе снажног карактера.

Екипа која ће нас сменити је свих петнаест дана у сталном контакту са нама. Упућене су у све и спремне да наставе. Много нам је важно да се посао одвија како треба и кад ми изађемо из изолације. Корисници су навикли на нас, брине их да ли ће све бити исто и са другом групом запослених. Обећавамо да ће све бити добро, јер смо сигурне да хоће.

Излазимо петнаести дан уморне, отечене, са боловима у ногама, али задовољне оним што смо пружиле. Свака од нас је дала више од максимума. Овај вирус код нас не пролази…“

Александра Лазић
Медицинска сестра

(Ауторка текста је Александра Лазић, виша медицинска сестра Геронтолошког центра Обреновац. У карантину је боравила од првог дана када је донета одлука о успоставаљу таквог начина рада. Заједно са својим колегама понела је велики терет одговорности и бриге за кориснике, али и за запослене. У Геронтолошком центру Обреновац борави 310 корисника. Запослени у овој Установи су показали своју пожртвованост и када су се 2014. године суочили са последицама поплаве. Поносни смо на њих!)