Из Дневника тихих хероја – О стрепњи и (с)трпљењу

Из Дневника тихих хероја – О стрепњи и (с)трпљењу

Април, 2020

„Изолација… COVID-19… живот корисника… да ли су се све одлуке за „правила живота у дому“ биле исправне, да ли је „мућка“ други назив за најлепшу кафу и да ли је довољно да се једном у пар дана истуширам?! Коме да се пожалим да су патике које носим неудобне…да ми смета да стално носим мантил, маску, рукавице… да ми недостаје Борис…

И онда долази дан тестирања… и СТРЕПЊА – „велика“ сада постаје тако мала јединица за меру, ова СТРЕПЊА је огромна! Да ли су сви негативни, иако сам их цео живот оснаживао да буду позитивни …како да им објасним да је сада најбоље да сви буду негативни?!

Бојан, радник на одржавању, шета и пуши, каже „шефе, ја верујем у тебе, верујем у нас – морају да буду сви негативни резултати“. Размишљам… да ли смо спровели све мере… или нисмо.. можда је нешто промакло, можда нешто нисмо приметили, шансе да све пропадне су прилично велике… 276 корисника са менталним тешкоћама.

Динг, динг… познати звук који може да значи само једно – стигао је нови мејл. Повлачим се у спаваоницу, док отварам овај мејл, морам да будем сам, знам да су то резултати. Интернет кочи (као и увек када ми нешто хитно треба). Вечност. Крене да отвара, па опет стане. Стиже првих 50 резултата… сви негативни! Импровизована спаваоница и ходник постају као хол луксузног хотела… чујем навијање запослених. Одушевљење код колега… а ја и даље СТРЕПИМ… чекам. Знам да чекамо остатак резултата. Све је некако мирно. Као да је све стало, време, ветар, птице,…

Одлазим до Мораве која тече на пар метара од дома… Чини ми се да је и она стала. Не тече више. Река на којој сам одрастао, једина која ме разуме у овом моменту, као своје дете… она ноћас СТРЕПИ… заједно самном. Чекамо заједно…

Свиће…и коначно, стижу сви резултати. НЕГАТИВНИ СМО!

…Знам да је ово најнеизвесније путовање на ком сам био. Не због тога што је епидемија неизвесна, због природе вируса, начина на који се он шири… већ због тога што је сваки дан проведен у карантину, моје путовање до самог себе.“

Горан Пеца Петковић, дипл.правник
Руководилац РЈ Тешица

(Аутор текста је Горан Петковић, руководилац РЈ Тешице, Геронтолошког центра „Јеленац“ у Алексинцу. У овом дому смештена су лица са менталним и интелектуалним тешкоћама. Запослени у овој установи су започели са карантином 16.04.2020. године, овде су провели викенде, Васкршње и првомајске празнике. Друга смена запослених започела је 14-дневни карантин 2. маја. Горан Петковић, као руководилац, боравак у карантину започео је са првом групом колега и наставио са другом… Када смо га питали до када ће остати у установи, добили смо одговор док се не заврши… Иако дане више и не броји, ми смо то урадили – данас је 20 дан како је далеко од своје породице. Поносни смо на њега и све запослене!)