Мај, 2020

„Овај текст неће садржати имена. Неће садржати сведочанства из наших установа и са наших радних места, ни у редовном ни у ванредном стању. Посвећен је најтишим херојима нашег система, члановима породица оних који су били на задатку.

Ово је слика човека који седи испред собе своје супруге која је после карантина и болнице у самоизолацији. Прави јој друштво, подржава у животним одлукама, негује је уз „све мере заштите“.

А ко је човек. Један од ко зна колико сличних?

Супруг, отац двоје деце. Двадесет дана је деци и отац и мајка. Храни, облачи, школске обавезе завршава, кува, пере…И стрепи да ли ће се супруга, када, како и каква вратити. Да ли ће да се јави и када са овог задатка. Највећа снага сваког од нас – породица. Они су поднели терет а да нису бирали да буду део нашег система. ХВАЛА ИМ!

Једино име које ћу поменути је Биљана Зекавица, од налагодавца преко социјалног радника, психотерапеута до пријатеља.

Текст ћу потписати са Н.М. јер ово је свако од нас из било које установе социјалне заштите.“