Април, 2020

„Драги моји,

Други турнус од 14 дана самоизолације у дому са нашим укућанима прошао. Чини се брзо… нисмо имали времена да размишљамо… једно знамо: СПРЕМНИ СМО ДА ОВАКО РАДИМО И ДАЉЕ. Да ли је тешко – јесте! Тешко, али ни једног тренутка се то није осетило. Нисмо причали о тешкоћи већ само о томе шта још урадити да будемо сигурни да смо сви безбедни.

Да смо унели вирус у дом то би било оно најтеже. Све остало није страшно! Забринути смо за наше колеге из других домова за које смо чули да су су и сами позитивни. А има их… и нико их не спомиње. Ниш сви спомињу као жариште, а нико не спомиње Наташу и Наду које су наше колегинице, које су пристале да буду међу зараженим корисницима… у незивесности и ризику. Дом Нана такође…колегиница Маја је позитивна. И те вести да је неко од њих ипак позитиван ствара осећање туге, огромне туге.

Одлуку да радимо 14-то дневне смене у самоизолацији донели смо већ 20. марта. Пре тога смо радили седмодневне смене како бисмо смањили ризик. С обзиром да је струка рекла да је период инкубације 14 дана – није било дилеме. Одлука је једногласна. Поделићемо се у две групе, на најбољи начин. То није било једноставно. Морало се водити рачуна о много чему… од свих запослених формирати екипе које могу да покрију све што је неопходно за функционисање.

Морали смо добро анализирати све капацитете запослених. Интересовања, вештине, знања и спремност да се укључи у све што није у опису посла по “Уговору о раду”. Добро се познајемо јер већ дуго радимо заједно. Договорили смо се – свако ће радити оно у чему је најбољи… поред свог посла. Хвала им на томе… хвала мојим колегама. Хвала што су наш посао ставили испред својих породица, хвала им што су најрадосније празнике провели ван својих домова и што смо још једном доказали управо оно што увек кажемо – МИ ЈЕСМО ЈЕДНА ВЕЛИКА ПОРОДИЦА И ФУНКЦИОНИШЕМО ПО ПРИНЦИПУ МАЛЕ КУЋНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ.

Ја, као стручни радник, пријатељ, подршка, сигурност, организатор, особа која креира живот у дому на начин да нема страха, неизвесности, неразумевања… особа која комуницира са надлежним министарством, кризним штабом, својим колегама из других установа, са породицама корисника… и најбитније у овом тренутку – добра домаћица. Докази постоје – сви смо се угојили.

Мотив за такав начин рада? Нисам размишљала, вероватно се тако родиш. Родиш се као социјални радник.

Све је било много лакше него страх када смо долазили сваког дана на посао уз мисли да ли смо заражени, да ли ћемо пренети вирус на кориснике. Иако смо примењивали све мере заштите, никад се не зна. Ништа није мучније од страха. Сада када имамо могућности да се тестирамо пред улазак у смену од 14 дана, све је много лакше.

Невероватно, али све успевамо да урадимо у терминима који су уобичајени. Није се каснило, није било послова које нисмо стизали. Чак и оно што је за њих најбитније – здравствена нега, била је на завидном нивоу. Успели смо да организујемо и редовну интервенцију коју наш укућанин има сваког месеца у болници “Драгиша Мишовић”. Уз дозволу Министарства и примену свих заштитних мера, у соби за излоацију урађена је интервенција од стране лиценцираног здравственог радника из друге здравствене установе. Наш укућанин је био припремљен на све што га чека (изолација од 14 дана по повратку у установу, контакт са само једном особом…), али смо му помагали и осмислили како да најквалитетније проведе време у изолацији. Прихватио је све, и данас изашао из изолације… И то је велики успех за нас. Мој посао је био да му будем подршка. Више пута дневно га назовем, поразговарам, обавестим шта ћемо имати за јело, питам да ли има неке посебне жеље, шта планирамо сутра да кувамо.. пишемо новине… размењујемо текстове мејлом, али они што ме је посебно било емотивно је када ми је рекао :

“СВЕ ЈЕ ДОБРО ЈАСМИНА, АЛИ МИ НЕДОСТАЈЕ ДОДИР ВАШЕ РУКЕ, САМО ДА СПУСТИТЕ РУКУ НА МОЈЕ РАМЕ ТАДА САМ ДОБРО. НАДАМ СЕ ДА НЕЋЕТЕ ОТИЋИ КУЋИ, А ДА МЕ НЕ ЗАГРЛИТЕ.”

Онда схватите због чега се разликујемо од свих других бића, због чега се инсистира на физичкој, али не и на социјалној дистанци. Наравно да сам јуче, непосредно пре одласка кући, са маском, рукавицама И каљачама, ушла у његову собу и спустила руку на његово раме… каже да додир лечи више од самих речи. Сигурна сам да је тако. То је оно што ми даје снагу да издржим даље.

Да… има и других примера.. има и корисника који међу нама називамо понекад “тешким људима”, као и међу људима који не живе у установама. И понеки сродници су такви. У овој ситуацији само их замолимо да нам верују и да нас пусте да радимо свој посао најбоље што умемо, а радимо га најбоље ако га радимо срцем.

Подршка коју дајемо корисницима и они нама је узајамна. Корисници су информисани, схватају шта чинимо, труде се, ураде све што могу самостално да ураде, ноћу се труде да нас што мање буде… искључиво у ситуацијама када је то неопходно. Наши корисници су хероји који заједно са нама успевају да овај карантин учине подношљивијим.

Углавном јутро почињемо кафом и препричавањем догађаја… верујте све су то за нас анегдоте уз шалу и смех. Вести више не пратимо.

Вече је резервисано за наше породице… само видите све нас како се повлачимо и проналазимо неко место за себе, за наше најдраже. Некада поделимо то са колегама… Милица је свако вече махала свима нама, она има годину и по дана и њен тата је Александар, наш главни техничар… није је видео скоро два месеца. Мама и она су у селу, а Александар је у дому од самог почетка. На пар дана је отишао до стана да се опусти и поново се вратио. Хвала Вам, Ацо, на томе. Хвала Милице. А ја, сви знају, мој дечак Сергеј Вид ми највише недостаје. Видимо се и чујемо сваког дана, а онда ме чека наредних 14 дана да време проведемо заједно.

Дан завршавамо уз напитак од лимуна и наранџе који нам направи директор, договарамо се о плану за следећи дан, списак потребштина како за кориснике тако и за нас, а онда он одлази и ујутру је све ту.

И ТАКО СВАКОГ ДАНА… Вече када одлазимо кући после 14 дана, директор нас вози кући са пакетима (храна, дезинфекциона средства, средства за хигијену), пуни гепеци… да буде сигуран да имамо све и да наредних 14 дана не морамо излазити.

И ДА, СВАКО ВЕЧЕ СМО АПЛАУДИРАЛИ КОЛЕГАМА У ДРУГИМ УСТАНОВАМА, А НАШИ КОРИСНИЦИ НАМА!!!“

Јасмина Анђелевски
Социјални радник

(Ауторка текста је Јасмина Анђелевски, социјална радница, запослена у приватном Дому за старе “Сунчана падина” у Београду. У Дому борави 24 корисника, са којима су запослени у превентивној изолацији почев од 20. марта 2020.године. Изолација и даље траје… Поносни смо на Јасмину и све запослене!)