Пролеће, 2020
„Не могу да причам. Не могу да говорим, али са свима вама комуницирам тишином. Испричали смо се у претходна два месеца колико никада нисмо. Рекли сте ми све! Све што никада никоме нисте! Све ваше стрепње, страхове, наде, све ваше туге, жеље да видите своје најближе, да све ово што пре прође… Рекли сте, и када нисте хтели.
Да ли сте? Јесам ли вас добро разумела? Јесам ли знала да нађем праву реч? Јесте ли разумели да када ћутим, и слушам, да живим све ваше стрепње док се смрт шуњала около свих нас? Да ли сам вам рекла да би ми било лакше да сам била са вама, са корисницима? Да ли сам успела да вас уверим да чврсто држим кормило, и да имам решење за све? А нисам! Решење за све, као и увек, имамо сви заједно, зато је било важно да будете ту, да покушам да вас пратим. Вас су пратиле очи корисника, ја сам их отимала од вас. Кроз ваше речи, кроз тишину која је некада била једина нит између вас, њих и мене, нас, који смо вас бодрили из другог реда.
Хвала вам за сваки сачувани живот наших очева и мајки, наше деце, НАШЕ ДЕЦЕ, којој смо, некада, једина породица, то знамо! Хвала вам што ће многа од њих још увек имати баке и деке, и бајке што чекају да буду испричане, и дедине историјске приче, што није стигао да довољно пута преприча наследницима! Хвала вам, што сте се и у наше име бринули о њима, што сте оставили своје, да сачувате нашу велику породицу! Хвала Ти, Наташа, што си без речи дошла са торбом на мој први позив, и оставила своје двоје деце, од четири и девет, не знајући зашто Те зовем, и колико их дуго нећеш видети! Драгијана, да ли си схватила колико сам била поносна на Тебе, на вас све, када сте рекли, да какви год резултати тестирања буду, ви хоћете да останете заједно, да бринете једни о другима? Драгане? Ана? Један од вас се радовао што су корисници о којима брине сви негативни, а плакао када је чуо да су неки од оних о којима је до недавно бринуо, оболели. Који је осећај био јачи? Радост или туга? И може ли се то поредити?
И сви остали… Нада, Љиља, Зоран, Аднан, Ксенија…. па опет, Љиља, Горан, Влада, Зорана…. и сви други моји, имени и безимени! Тихи хероји, о којима се ћути.
И све је исправно, осим неправде. Ви знате о чему причам.
Не могу да причам. Не могу да причам осталима како нам је било у претходна два месеца. Како вам је било! То је наша прича, за понос и поштовање. Ви знате, а други не морају, да сте положили велики испит храбрости и одговорности, и да сте јунаци. У свом маниру сте изнели ову битку, без много буке.
Поносна на све вас!
Др Биљана Зекавица
Начелник одељења за инспекцијски надзор
Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања
(Биљана Зекавица, је доктор политичких наука, начелница Одељења за инспекцијски надзор, социјални радник, колега, пријатељ, а пре свега Човек, који је од појаве епидемије била доступна својим колегама 24 сата. Није постојао викенд, нису постојали годишњи одмори, боловања, породични празници, доба дана или ноћи. Није постојао умор. Поносни смо на њу! )
