Из Дневника тихих хероја – О борби

Из Дневника тихих хероја – О борби

Мај, 2020

„Никада нећу заборавити тренутак када је зазвонио телефон…

Непознат број….

  • Ја: Хало
  • Епидемиолог: Добро јутро Зорана, Ви сте позитивни на COVID-19, молим Вас да се спремите и кренете у COVID амбуланту.

Сама… плачем, соба постаје мала, тесна, постаје ми сопствено тело тесно… корисници. О Боже, моји корисници…

28 дана карантина у дому, све мере предузете, сваки дан је посвећен само идеји да сачувамо здравље корисника, да тај непријатељ не нађе пут до људи које чувамо свом снагом. И успели смо, знам да смо успели, знам да је сваки дан који је особље провело у дому у превентивном карантину био важнији од било ког другог дана рада у дому. Одлучујемо да се превентивно тестирамо како би се вратили у сменски рад, како би добили потврду да смо успели у мисији звана „ЖИВОТ“.

Долази дан тестирања. Поглед директорке упућен мени је био пун стрепње, страха, пун жеље да се једна борба заврши са једном речју – НЕГАТИВНИ. Гледала сам је у очи и делила исти осећај, веровала сам свему што смо радили, веровала сам да смо успели и осећала сам се поносно.

Онда је зазвонио телефон. Срушио ми се свет. Тај страх је паралисао. У себи сам имала осећај да то није могуће и да није истина јер смо 27 дана живота посветили томе да управо не добијем такав позив.

2. маја 2020. године почиње мој пут доказивања да то што сам позитивна на тесту једноставно није могуће. Да је можда дошло до грешке…

Први контакт сам имала са COVID амбулантом на Канаревом брду. Плачем… пратим путоказ обележен са COVID стрелицама, а у себи осећам да је то путоказ моје судбине, судбине мојих корисника и дома у ком радим.

Позива ме директорка. Њен плач ме је још више заболео јер сам знала да онда нисам једина, да се мој страх за кориснике остварује. Обавештава ме да су три корисника позитивна и да их управо хитна одвози у привремене болнице јер немају никакве симптоме. Немам их ни ја. Лечим се од астме и знам да ако сам позитивна на COVID, да би мој организам сигурно одреаговао.

Долази докторка након обављених анализа и обавештава ме да је све у савршеном реду, да су моја плућа чиста, да ми је крвна слика добра. Добијам информацију да идем на инфективну клинику.

Стојим испред шалтера инфективне клинике. Медицинска сестра ми упућује питање која ми је адреса и мој контакт… ја не знам. Не могу да се сетим… једино сећање које сам имала је превентивни карантин и питање како је до овога дошло. Молила сам докторку да понове све тестове и да узму у обзир да је можда грешка. Докторка саосећа самном… позива своје надређене и у року од неколико секунди телефонског разговора одлучено је о мојој судбини. Њена реченица ми и сад одзвања у ушима : „Могуће је, али протокол је такав… идеш у Селтерс Бању“.

Пут до Селтерс Бање траје као вечност. Плачем и даље… плачем за себе и кориснике… плачем јер се плашим шта ће бити даље са нама.

Соба 303. Лепа, мала, има и терасу. Седим на кревету и не знам… и не знам шта сад.

Визита лекара. Моја борба да докажем да нисмо имали контакта у дому, да смо све мере поштовали и да не знам како сам се нашла ту где јесам. Докторка клима главом и изговара: „важно је сад да си ти добро за остало немој да бринеш“. Али како… како кад су ми корисници смештени негде, кад сам ја овде, кад је дом у карантину, како…

Празна соба 303, а пуна моје стрепње и страха, ишчекивања да ће стићи поновни налази и да ће бити онакви какви знам да треба да буду.

4. маја 2020. године, звони фиксни телефон у соби. Јављам се, а срце лупа толико јако да нисам ни чула име докторке. Чула сам НЕГАТИВНО, спремите се да идете кући.

Ја се налазим сад у обавезном кућном карантину од 14 дана. Чекам и да се моји корисници врате у дом. Остала је борба моје директорке за кориснике. Остала је борба за све кориснике, сроднике и запослене. Остаје борба сваки дан како би корисници били здрави.

Остало је оно највеће питање како сам ја то успела у два дана да се разболим и оздравим… питање како се мени ово десило… питање да ли су грешке могуће и како да грешке одлуче о нечијој судбини… питање протокола… остаје борба и много питања… на њих ја немам одговор!!!!

Ово је моја борба… тиха борба, али гласно кажем ја сам социјални радник и никада не бих угрозила здравље својих корисника.“

Зорана Минић
Социјални радник

(Ауторка текста је Зорана Минић, социјална радница запослена у приватом Дому “Дионис И Деметра” у Београду. Капацитет дома је 25 корисника. Иако је била у ризику, Зорана је остала уз своје кориснике. Својим примером показала нам је да највећу снагу стичемо онда када смо најрањивији. Поносни смо на њу!)