Дом за смештај одраслих лица Блаце – Трбуње
12.05.2020.године

„Поноћ… Двадесетседма ноћ у изолацији у Дому…

Данас је био Велики дан за нас.

Откако је Дом почео са радом, септембра 2008.године, данас смо први пут обележили славу Дома. Тако треба. Тако је предвиђено Планом и програмом рада Дома за 2020.годину када нисмо могли ни да наслутимо ове околности.  Скромно, уз икону Св.Василија Острошког, ручак у трпезарији корисника, у карантину… Толико! То је нама све и једни другима смо све!

Дуг је период од 27 дана. Обележили смо и рођендане и крсне славе и помене…

Нисмо одмеравали да ли је теже бити у изолацији, без својих најмилијих, када Вам је рођендан или када постанете тетка, или кад за своју Крсну славу спремате ручак корисницима, а не дочекујете госте у својој кући, или када лечите и негујете друге, а Вама јаве да је Ваш члан породице болестан, или када је годишњица смрти Вашој мајци, а Ви браните кориснике од смрти…. Нисмо одмеравали! Од свега тога било је најтеже „спречити да вирус уђе у Дом!“

Како?! Како у време пандемије „спречити вирус“? Слушали смо и читали: „Не знамо о овом вирусу довољно… Студија из Вухана… Студија из Италије…“  А, ми смо чинили све што знамо! И чинило нам се да то радимо на време, пре свих, боље од других, више од других… И стрепили…Стрепили од опасности „невидљивог непријатеља“…

Догодило се: први позитивни тест на COVID-19 код колегинице. Шок за све нас! Како?! Брава? Рука? Ваздух… Када?! Спроводе се све противепидемијске мере! Почели смо на време, не: почели смо пре времена, пре свих… Мало је времена било за таква питања… Одједном смо постали мали и немоћни пред великим проблемом. Зар ми који знамо шта је тешко и боримо се свакодневно?! Осећај немоћи, очај!

Почиње тестирање…. Неизвесност, анксиозност… Нека селекција?! Селекција међу људима у социјалној заштити? Не, то није својствено нама! Ми не делимо људе, не дискриминишемо! Ми прихватамо различитости, ми смо толеранти, ми имамо развијену колективну свест, ми радимо све што други не могу и не желе, ми не одустајемо, ми се боримо, борићемо се и против тог „невидљивог непријатеља“… Херојски, нема дилеме, али нико нас није чуо. Постало је једино важно: позитиван или негативан.

Селекција је извршена, предузимају се хитне мере у сузбијању „невидљивог непријатеља“  и његове трансмисије. Тешке мере за нас толерантне… О томе не могу да причам.

Прошло је. Најгоре је прошло, надамо се…

Морамо да опростимо себи, другима, видљивима и невидљивима, зато што морамо да наставимо даље… Ко ће, ако не ми?

Опраштамо и онима који су упирали прстом у нас, иако ни сада не знају где је Трбуње. Опраштамо онима који су осуђивали, јер су (грешни) неупућени, нетолерантни, саркастични, са (не)скривеним анимозитетом, без емпатије, без алтруизма… Опраштамо другачијима од нас. Опраштамо, јер ми смо мученици, извињавам се, радници у социјалној заштити.

И нисмо усамљени! Имамо (само) једни друге!

Велико ХВАЛА Првом међу нама, г-дину Зорану Ђорђевићу за доступност, транспарентност, за континуирану моралну подршку, за веру у своје колеге, извршиоце послова, пружаоце услуга социјалне заштите и хвала на посетама нашем Дому у најтеже време и на посетама другим  домовима… Хвала за: „ … један за све“.

ХВАЛА драгој, начелници др Биљани Зекавици, великом ЧОВЕКУ међу људима која зна и осећа сваку нашу причу, а њена Прича је расплакала нас. Много тога смо рекле једна другој… Овде нема места за појединости. А, има још много тога… Прича о вирусу да, али Наша прича нема крај.

Тачно је, „невидљиви непријатељ“ је ушао у наш Дом. О њему је ова прича. Али, он је само један од „непријатеља“ против кога се боримо. Боримо се стално и паралелно са њим и против многих тешких болести и стања, против социјалне одбачености, против сваког вида дискриминације и неприхватања различитости, против недостатка љубави, против недостатка поштовања, против сиромаштва… Боримо се за свакога од кога су, у неком смислу, одустали сви други!

И зато хвала свим колегама у систему социјалне заштите, без изузетка!

Поштоване колеге: не брините док је нама нас!

На крају, ХВАЛА МОЈИМ колегама у Дому у Трбуњу, запосленима и ангажованима на привременим и повременим пословима, што су себе, своје породице и све своје личне потребе подредили корисницима и нашој Причи. Хвала им на: „ Увек!“, „У свако доба…“ , „Све што треба“, „Могу“, „Хоћу“, „Ја ћу“…

Хвала им што не посустају, што не одустају, што издржавају, што корисницима осмех измамљују, што су подршка једни другима, што верују себи, мени и у срећан крај ове приче.

Хвала им што сам, у најтеже време, најпоноснија на њих!

***

Двадесетседма ноћ у изолацији у Дому… 22 часа… Корисници спавају. Сви запослени још увек раде као да је дан тек отпочео… Набављач допрема, ложач помаже, куварица/сервирка  припрема за сутра, брзо ће 6 часова, машине у вешерају се не гасе, спремачица чисти, портир, опет, дезинфикује, домар свима ускаче у помоћ, неговатељи раде у свакој смени, па и сада…

Две медицинске сестре у смени у карантину… Радиле су цео дан… Радиће и сутра… Свакога дана до краја смене у карантину…23 часа, улазим у амбуланту, оне припремају терапију за кориснике за сутрашњи  дан и певају… Нећу вам рећи коју песму, ви бисте плакали.

Ја сам вам ноћас испричала НАШУ ПРИЧУ.“

Др Драгијана Тијанић
в.д.директора

(Драгијана Тијанић, лекар, је вршилац дужности директора Дома за смештај одраслих лица Блаце-Трбуње. У установи, су смештена лица са интелектуалним тешкоћама, капацитет је 80 корисника. Након појаве епидемије, директорка и запослени се налазе у карантину заједно са својим корисницима и храбро се боре са свакодневним изазовима. Поносни смо на њих!)