„Од народног кола нема боље ни социјалније игре! Шта још може да створи тако пријатно осећање у заједници да обухвати све чланове окупљеног друштва као народна игра?

То је игра која може да споји најразноврсније елементе, игра заједнице која људе изједначује, везује, мири и усклађује. Народна игра као игра колектива развија код људи лепа друштвена и здрава човечанска осећања.„

Овако су игру давних година после другог светског рата дефинисале сестре Даница и Љубица Јанковић, које су током 1948. године по налогу ондашњег Министарства просвете биле задужене да прикупе и забележе обичаје, песме и игре Србије. Сестре Јанковић иза себе су оставиле капитално дело објављено у осам  књига, али и обавезу будућим нараштајима да не заборавe на сопствене корене и да чуваjу и негуjу обичаје и традицију свога народа.

Имајући ово на уму, већ дужи низ година активно се бавим сакупљањем и бележењем  народних обичаја, песама и игара пригодно их обрађујући и примењујући на сцени.

Одувек сам осећала магијску моћ игре, а игру доживљавала као нешто посебно, нешто што ме носи и уздиже изнад свега, нешто због чега лебдим и „не дотичем земљу“  и због чега сам се одувек осећала узвишено и моћно, а након сваке игре бивала снажнија и испуњенија, никад уморна и никада засићена њоме.

Из реалног и често строго омеђеног света, уоквиреног свакодневним ритмом који често прелази у аритмију, игра ме на посебан и  магичан  начин  издиже изнад свакодневице, омамљујући  складом и лепотом мелодија, покрета и ритмова. У сваком тренутку игре уживам  често пружајући руку и незнанцу до себе, повезана у ланац среће и задовољства утапајући се свесно и вољно као индивидуа у јединствену колетивну активност – у игру.

То је мој свет, јер у колу су људи насмејани и радосни, весели и дружељубиви, помало мистично обавијени велом магије коју игра носи. Утолико је моје задовољство било веће након сазнања  да се  веровали  или не, у далекој Енглеској, део српске традиције – играње у колу примењује  у терапеутске сврхе.

О овоме сведочи и казивање г-ђе Јелене Томашевић – Вилкинсон која живи и ради као електро-инжињер у Бирмингему у Енглеској. Наиме , приликом одласка на један пословни састанак, у холу зграде у којој је састанак био заказан, г-ђа Јелена је зачула звуке њој добро познате мелодије „Навали се Шар-планина“. Пратећи звуке познате мелодије, пут ју је одвео до сале у којој  је група људи играла, а она радосна, мислећи да су то њени земљаци, поздравила их је на  чистом српском језику. Дочекао ју је само осмех на лицима, али не и отпоздрав присутних. Након почетног изненађења, схватајући да није у питању никакав наш клуб нити играчки ансамбл, од љубазног  „инструктора“ добила је информацију  да је  играње у колу  здраво и  веома корисно и да је оваква терапија намењена пословним и веома  успешним  високо образовним људима који су по природи посла изложени великом менталном напору и стресу. Наиме, инструктори, заправо психотерапеути објаснили су да је пракса показала да играње у колу релаксира и да даје изузетне резултате захваљујући поред осталог, размени енергије која се постиже држањем за руке и играњем у истом ритму. Они у те сврхе имају широку лепезу српских народних кола, међу којима централно место заузима моравац.^[1]

Изненађење или не, тек хладни али пословични Енглези упознали су и искористили делотворност и благодет играња у колу уз прелепе мелодије наших народних игара и препоручују их као одличну терапију.

Богатија за једно ново сазнање  осетила сам додатно задовољство јер је то игра мог народа, јер је то и моја игра. С’тога ћу свакако наставити и убудуће да редовно узимам „лек“ у облику играња у колу, пажљиво негујући и чувајући тај посебан осећај друштвеног који игра носи у себи.

Од срца, али и из искуства, препоручујем и преписујем свима који раде у социјалној заштити, али и у другим областима, да бар повремено конзумирају игру као лек за срце и душу, са жељом да постану зависници од ње .

Нема опасности, ова зависност је чудесна и лепа.

Дајана Костић

дипл. социјални радник

фолклорни педагог,

сакупљач народних обичаја, игара и песама

и кореограф

^[1]1 текст С.Михаиловић , часопис Фолклор магазин