Имам два потписа. Оба ме подједнако добро описују. Зорана Минић дипломирани социјални радник и Зорана Минић уметник. Али често кажем да ја нисам бирала да будем социјални радник, некако је тај позив изабрао мене.

Свака графика, скулптура, слика имала је циљ да да произведе емоцију као активност  и реакцију на моју делатност. Социјални рад ствара ту исту врсту емоције, када свим својим бићем реагујем на нечију потребу. Уметност може да се односи на различите ствари,осећања и делања. Свако дело створено личним надахнућем ствара интеракцију са оним који то посматра и који је интерпретира.

Емоцијом сам се водила и када сам уписала Уметничку школу у Ужицу и када сам желела да се исказујем кроз скулптуре, кроз изложбе. Живела сам у Дому „Петар Радовановић“ који је једним делом био ученички интернат, а другим делом дом за децу без родитељског старања. У том периоду је уметност добијала другу димензију, служила је као начин комуникације са малишанима у дому. О Боже, како је било лако са њих комуницирати путем цртежа, бојити свет и на папир насликати све оно што у тренутку једно дете чини срећним. Волели смо се кроз уметност, била је веома посебна за нас, мени у спознаји да вештина коју поседујем може да усрећи и њима којима моја вештина није имала никакву материјалну вредност већ емоцију, доносила им је радост. На тај начин сам научила да ми се особа „покаже“, без да се трудим да сама доносим закључке, да опажам без предрасуда и очекивања, да пустим да погреши и да видим како се понаша кад је грешка начињена. Заволела сам људе којима је потребна помоћ, заволела сам да слушам приче о њиховим животима, ситуацијама и страховима, болу, пркошењу свему, проналажењу себе у систему социјалне заштите. Слушала сам и посматрала, а онда смо заједно стварали. Тада нисам била социјални радник и нисам имала вештине које сада поседујем. Имала сам оловке и папир и њих. Они су били знак поред пута који је одвео мој живот у неком другом смеру.

Људи најчешће посмисле када цртам, да на тај начин бежим од реалности у неки други свет у ком одмарам од напорног посла од тешких животних прича. А тајна је у томе да то што сам социјални радник и што се свакодневно бавим човеком, његовом емоцијом ја заправо стварам инспирацију за сваку своју наредну слику. И ето га семе, семе које спаја две Зоране. Емоција повезује моја два животна избора и кроз њих се исказујем.

Моја прича је стваралаштво. Изабрала сам јинг и јанг за себе, нешто што ме емотивно празни и нешто што ми емоцију враћа. То је мој свет у чијем је центру човек. Сиров, огољен, слаб и јак, болестан и здрав. Гледам на тог човека са оловком и четкицом, не очекујем од њега ништа. Очекујем од себе да ћу бити још бољи УМЕТНИК У СОЦИЈАЛНОМ РАДУ.

Зорана Минић

Дипломирана социјална радница, сликарка и уметница

А пре свега диван човек…..