Елзанина прича

Елзанина прича

РЕПУБЛИКА СРБИЈА

ЦЕНТАР ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД

НОВИ ПАЗАР

ДАТУМ 09.12.2020.

Свако време носи бројна искушења, али и у истим временима постоје људи који општи интерес стављају испред личног.  Није случајно што раднике у Социјалној заштити зову “ТИХИ ХЕРОЈИ”, имамо срећу да и ми у Центру за социјални рад имамо такве раднике. Али да ја не бих пуно причао чујмо како је изгледао један овакав пример колегинице Елзане Плојовић која се херојски понела у једној јако опасној ситуацији. Преносим њену причу у целости:

Аднан Диздаревић, директор центра за социјални рад Нови Пазар

“Свануло је суботње јутро. Планирала сам дан без обавеза. Али…

После ручка добила сам позив од директора центра Аднана Диздаревића. Стигла је пријава о две угрожене старије особе. Колега Хамза Мехмедовић и ја стижемо на терен и затичемо мајку и кћерку. Мајка стара 85 година,  непокретна,  слабог вида и слуха.

Кћерка оставља утисак да је тешко болесна. Лекари су долазили ујутру. Сумњају да је позитивна на КОВИД, плућни је болесник и одбија да иде у болницу. Каже… брине о мајци… Гледала сам је онако болесну, исцрпелу, изнемоглу… и осетила сам бол у грудима.

Што сада Зано? Одбила је лекаре, хоће ли мене послушати?

А онда сам почела да бодрим себе… можеш ти то, ти си психолог, ти радиш у центру за социјални рад, ти не утврђујеш само проблем, ти решаваш проблем…

Не размишљајући о последицама, иако постоји могућност  да ћу се заразити, села сам поред ње „заштићена и наоружана“ само жељом да јој помогнем. И причала и питала и слушала….

Одлучила је да прихвати помоћ лекара и транспорт до болнице.

То је само један део проблема који је био решен. Остала је у кући њена мајка непокретна, болесна, неухрањена…питање како је збринути?

Директор, који је био приправан и упућен у дешавања, позвао је геронто-домаћицу Јасмину Фејзовић. Остали смо да је чекамо и да размислимо…

Одједном се, из непосредне близине, чуо врисак. Колега Хамза и ја излетели смо напоље. На двадесетак метара од нас горела је кућа.

Видела сам дим који се шири и ватру на крову куће која је обухватила спрат… нисам размишљала,  ушла сам  у кућу и извела три малолетна детета и додала их колеги Хамзи да их изведе напоље што даље од куће јер се пламен ширио. Угледала сам уплашену и уплакану мајку деце како излази из куће, питала сам:”Има ли још неко у кући?”, одговорила је да нема. Али ја имам неки немир у себи који ме стеже. Вратила сам се у кућу поново да проверим да ли је кућа празна. Пролазила сам кроз кућу пуна дима… Знала сам да ће ватрогасци доћи да ће ватру угасити и спасити ме ако будем у животној опасности.  

Погледала сам око куће и наишла на споредни улаз са друге стране. Ушла сам и затекла старицу и две малолетне девојчице које нису приметиле пожар у кући. Полако, смирено сам  извела старицу и девојчице напоље сместивши их у суседну кућу. У међувремену је дошла ватрогасна служба. Какво олакшање. Осећам да треперим, дрхтим…

Док су ватрогасци гасили пожар, била сам уз децу коју сам сместила у ауто док нису дошли њихови родитељи. Деца, иако су била уплакана и уплашена у игри самном су се смејала. И нису желела да изађем. Деца су ме загрлила и тада сам заплакала и била срећна јер су деца безбедна. У тренутку сам осетила мир и спокој.. 

Али овде се прича не завршава…

Враћамо се  код старице,  у међувремену је дошла геренто-домаћица. Нахранила, пресвукла, подмирила све потребе старице… Али је и даље проблем што сада са њом која остаје сама у кући?

Отишли смо да разговарамо са комшијама, рекли су да старица има родбину у Београду. Добијамо број телефона и обавештавамо их о ситуацији. Долазе по њу.

Обузима нас задовољство. Све је у реду. Неке смо збринули, неке смо спасили…

Али задовољство је кратко трајало.

Сутрадан смо сазнали да је старицина кћерка преминула у болници.

То је живот, судбина човека.

Док се утисци стишавају…

Много је оваквих изазова свакодневно у пракси.

И по људскости и по стручности као и по савести реаговали смо онако како то раде стручни радници, јер ми, радници центра за социјални рад живимо људске судбине, а ово је било велико искушење и изазов за почетнике у овом послу, као што смо колега Хамза Мехмедовић и ја.

Иако још нисам родитељ моје срце је пуно љубави за децу јер сам првенствено човек, а затим стручни радник центра.

Поносна сам због свог учешћа у спашавању породице пре свега малолетне деце. Тај осећај поноса ме мотивише само на нове победе

Иако смо „невидљиви“ овим текстом желимо да вам покажемо мали део нашег рада и успеха.

Захвална сам директору Аднану Диздаревићу, колеги Хамзи на несебичној подршци.“

Елзана Плојовић

Фото: Sabine van Erp / Pixabay