ДА ЛИ АНГАЖОВАНА УМЕТНОСТ ТРЕБА ДА БУДЕ И ОДГОВОРНА?

ДА ЛИ АНГАЖОВАНА УМЕТНОСТ ТРЕБА ДА БУДЕ И ОДГОВОРНА?

Иако је премијера филма „Отац“ била почетком претходне године, филм је скренуо пажњу у свом пуном обиму тек телевизијском премијером, која је била 16.01.2021.године.

Поред уметничких вредности, по речима његовог аутора, током стварања филма инсистирано је на „истинитости“. Па ипак, гледано очима социјалног радника, овај филм не даје праву слику о систему социјалне заштите, центрима за социјални рад и запосленима. Без намере да умањимо борбу једног човека против система, борбу за своју децу, желимо да укажемо на то да је стручни рад у области породично-правне заштите извргнут руглу и вулгаризован, а стручни радници приказани као бескрупулозни отмичари деце сиромашним грађанима, којима је одузето право на партиципацију у поступку, притужбу, жалбу.

Напади јавности који су уследили после емитовања филма говоре у прилог колико нам као друштву недостају информације о систему социјалне заштите, о томе како се ствара медијска слика када се само чује једна страна, колико се људи лако опредељују не размишљајући о целини, о узроцима и последицама, не промишљајући дубље о неким темама.

Оваквим приказивањем система социјалне заштите, прописа који уређују област заштите деце, као и послом стручних радника, ствара се однос неповерења и својеврсног линча опште јавности у односу на запослене у центрима за социјални рад, умањује се значај хранитељства у нашој земљи и урушава се целокупна заштита деце. Без намере да аболирамо пропусте који се дешавају и у раду центара за социјални рад и прихватајући сву одговорност, питамо се да ли и стваралаштво које се позива на истините мотиве треба да буде одговорно?!

Уз поштовање уметничке слободе, друштвене ангажованости аутора и жеље да се скрене пажња и осветли један проблем, лична судбина, у филму није веродостојно приказано све што претходи – процедуре, прописи и постуапња запослених у центрима за социјални рад. „Истинит филм“ или бар филм снимљен по „истинитим мотивима“ требало би да подразумева опис догађаја, проучавање процедура и постојећих пракси. Изостаје и део који се односи на то шта се на крају десило и који је епилог ове ситуације. Ови елементи добијају још више на значају када се узме у обзир утицај на јавност коју је филм произвео. Чињеница је да је филм снимљен на основу истинитог догађаја, али га не можемо поистовећивати са њим.

Утицај уметничког дела, што овај филм заиста и јесте, на јавност делује оптимистично у погледу да на просечне грађане још увек утичу културни садржаји и уметност. И управо због тога, фокусирање на поједине теме је од великог значаја али тим расте и одговорност за садржај и начин пласирања информација.

Након емитовања филма, неколико емисија је било посвећено случају актера по којем је филм приказан. Механизам оваквог извештавања о темама из области социјалне заштите, даје дискриминационо право јавности да таргетирају читаву једну професију „неподобних“, „непрофесионалних“, „отимача деце“. Стиче се утисак да је трагање за истином добија облик кризе идентитета социјалних радника а једну хуману делатност ставља на маргине друштва.

Немогућност разговора о темама из области социјалне заштите и суочавање мишљења, главна је карактеристика актуелног извештавања о темама које су најзначајније за једно друштво. И док једни „снимају“ а други „таргетирају“,  делови истине за јавност постају једина и свеколика истина, заштита породице и деце остаје замаскирана утисцима о отимању деце због сиромаштва.

Улазимо у фазу опасног обрачуна. Узалуд објашњавајући познаницима и пријатељима, непознатим људима на друштвеним мрежама, да то тако не функционише и да се деца не измештају из породица зато што је неко сиромашан, да се не даје новац хранитељима јер су они зли и коруптивни, да хранитељи не малтретирају децу, да социјални радници нису продужена рука власти већ да се школују да би заступали кориснике и повезали их са свим ресурсима који постоје у једној заједници. Свако од нас мисли да има своју истину, али она је једна само ју је тешко пронаћи између – намера и фактичког стања, званичног и незваничног, монолога и дијалога.

Изражавање различитог мишљења предуслов је отворене комуникације као увод у решавање проблема. И не бисмо требали да занемаримо добру страну ситуације у којој се налазимо – када уметност упери своје рефлекторе на најболније тачке и најзначајније теме једног друштва, све нас подстакне да дубље размишљамо о томе. И управо због тога што је реч о болним темама, након којих се сви преиспитујемо, није довољно да уметност буде само ангажована, императив је да она пре свега буде одговорна. То дугује људима о чијим судбинама се бави и друштву у целини.